Draga Ana, Saro, Marija...
Vi koje ste od početka godine tragično izgubile život samo zato što ste žene… Zbog neuzvraćenje “ljubavi” jer niste htele da trpite nasilnika, zbog tanke zaprške, zbog toga što beba plače… A kakva je to ljubav i ko bi uzvratio takvu “ljubav” kada su vas maltretirali bivši partneri, kada su neke od vas tražile zabranu prilaska.
I gde smo to pogrešili kao društvo kada većina ćuti na nasilje i kada ga vidi. “Pusti, to je njihova stvar”, “Šta se to mene tiče”, “Što ne ode ako joj ne odgovara”, “Ma omaklo mu se, oprosti, dobar je on čovek”, “On to samo kada popije”, “Ona njemu non stop zvoca”.
Nasilje nije privatna stvar, deca čije su majke ubijene, majke i očevi čije su ćerke ubijene, sestre i braća koje subotom umesto u šetnju sa sestrom njoj odlaze na grob su naše komšije, kolege, rođaci… Ćutanjem o njihovom bolu i gubitku, ćutimo o nasilju.
18.maj je Dan sećanja na žene žrtve nasilja. O nasilju se ne ćuti, vaš poziv policiji može promeniti nečiji život.
Drage dame, bez obzira da li ste doktorka, domaćica, umetnica, prodavačica ili ministarka niko nema prava da vas psihički i fizički maltretira, nije bitno šta kaže društvo, bitne ste VI!
A dragi naši organi reda, sudije, pravnici, doktori, komšinice, rođaci … svi mi …poverujmo ženama kada nam se poveravaju i prijavljuju nasilje.
