Na Nedelji mode u Parizu moda je ponovo progovorila emocijama. Jonathan Anderson rasplakao se na kraju svoje prve Dior revije, Pierpaolo Piccioli otvorio je poetično novo poglavlje Balenciage, dok je Alessandro Michele obasjao Valentino svetlošću i romantikom svoje vizije „Fireflies“.
Pariška nedelja mode za proleće-leto 2026. bila je više od modne smotre – bila je kolektivna ispovest.
U centru pažnje našao se Jonathan Anderson, čija suza na kraju revije Dior nije bila kalkulisano sredstvo, već iskren trenutak. Pierpaolo Piccioli u Balenciaga univerzumu izabrao je poeziju i most između prošlosti i sadašnjice, dok je Alessandro Michele u Valentina uneo svetlost, optimizam i nežnu nostalgiju.
Ova sezona ostaće zapamćena kao trenutak kada su dizajneri – i moda sama – odlučili da osećaju.
Jardin des Tuileries postao je pozornica jedne od najiščekivanijih revija sezone. Prva ženska kolekcija Jonathana Andersona za Dior otvorila je novo poglavlje u istoriji kuće. Scenografija, monumentalna LED piramida sa natpisom “Do you dare enter the House of Dior?”, najavila je introspektivno putovanje – Anderson nije želeo da slavi Dior, već da ga preispita.
Foto: Instagram @jonathan.anderson
Jonathan Anderson, koji se smatra jednim od najtalentovanijih dizajnera svoje generacije, suočio se sa pritiskom koji u modnoj industriji retko ko oseti. Nigde nije teže „doneti novi izgled“ nego u kući koja je 1947. godine iznedrila New Look – trenutak kada je Christian Dior promenio modnu istoriju i definisao ženu posleratne elegancije. Sada, gotovo osamdeset godina kasnije, dok luksuzna industrija prolazi kroz period usporavanja, upravo se od Andersona očekivalo da ne samo osveži Dior, već i da prodrma samu ideju mode.
Njegov odgovor bio je hrabar i promišljen – otvoriti reviju kratkim filmom britanskog dokumentariste Adama Curtisa pod nazivom Do You Dare to Enter the House of Dior. Film je, u prepoznatljivom Curtisovom maniru, spojio arhivske snimke, haos paparaca, Marlene Dietrich, Dianu, princezu od Velsa, pa čak i Johna Galliana u svemirskom odelu. Sve je izgledalo kao lucidni kolaž istorije, politike, glamura i opsesije slavom. Alegorija savremenog sveta u kojem je moda ogledalo naših opsesija i strahova.
Anderson je objasnio da je Curtisa odabrao jer “on bolje od reči zna da kroz slike prikaže kako smo stigli dovde – politički, društveno i kulturno”. Time je Dior pretvorio u misaoni eksperiment: kuću rođenu iz rata, iz traume, sada posmatra kroz prizmu današnjeg haosa i potrebe da se pronađe smisao.
Revija je bila omaž lucidnom surrealizmu. Na pisti su se smenjivali Bar Jacket u dekonstrukciji, mikro mini suknje sa sirovim ivicama, lampshade haljine nalik skulpturama i chino šortsevi u paru sa Louis XVI kaputima. Anderson je Diorovu istoriju pretvorio u lucidni teatar u kojem je svaka silueta postavljala pitanje:
Šta znači biti Dior žena danas?
U samoj naraciji revije osetio se dijalog između prošlosti i sadašnjosti. Anderson je pažljivo birao reference: korsetirane haljine koje su prizivale krinolinu 40-ih, slingback cipele s mašnama u duhu zlatnog doba Christiana Diora, i plisirane suknje koje su, sada skraćene, otkrivale igru pokreta i slobode. Dominirale su neutralne nijanse: puder roze, sedefasta, bež i sivo-plava. Prekinute naglim umetničkim gestovima, poput teksas mini suknji sa iscepanim ivicama ili kožnih modela u boji peska. Svaki detalj, od šavova do proporcija, delovao je kao svesni „reset“ Diora: vraćanje njegovom jezgru, ali kroz savremeno, lucidno ogledalo.
Kao kontrapunkt toj strukturalnoj disciplini, pojavili su se delikatni komadi u pastelnim bojama, izvezeni cvećem, sa mašnama i ruffles detaljima. Andersonovo poigravanje sa „slatkoćom“ koja nikada ne prelazi u banalnost. „Dior može ponekad da bude previše šećeran“, rekao je dizajner. „Žena Diora je često zamišljena kao princeza. Ja sam želeo da bude stvarna.“
Screenshot from Video, Instagram @vanitycoke
Kolekcija je, međutim, imala i svoju tamniju stranu: misteriozne šešire nalik ptičjim kljunovima, reference na horor estetiku i ironiju – Andersonove stare loeweovske šale. Cipele sa izrezanim „O“ logom, sandale sa eksplozijom svilenih ruža, detalji koji pokazuju da je njegov humor i dalje tu, ali sada u službi reinterpretacije klasike.
Kulminacija je došla na kraju kada se Jonathan Anderson rasplakao. Publika je ustala, emocije su bile vidljive i na licima modela. To nije bio trenutak slabosti, već snage – trenutak u kojem je dizajner ogolio svoj umetnički proces pred svetom i dokazao da umetnost još uvek može da bude lična.
Publika je odgovorila dugim aplauzom. Niko nije ostao ravnodušan. To nije bio kraj revije, već trenutak iskrenosti koji se retko vidi u svetu visoke mode.
Reakcije su bile jednoglasne: Anderson je vratio emociju tamo gde joj je oduvek bilo mesto – u samo srce mode.
Pierpaolo Piccioli preuzeo Balenciagu, mnogi su se pitali – da li će kuća poznata po avangardi i subverziji izgubiti svoj identitet? Odgovor se pojavio na pisti 4. oktobra. Elegantan, smiren i duboko promišljen.
Piccioli je Balenciagu vratio njenom izvoru: formi, strukturi i emociji.
Njegova prva kolekcija, namenjena sezoni proleće 2026., predstavljala je spojevite siluete, kapute sa arhitektonskim volumenima, haljine u tonovima dragulja i chino pantalone od inovativnog materijala neo gazar – svileno-vunene tkanine koja diše i reflektuje svetlost.
Foto: balenciaga.com
Umesto buke i provokacije, Piccioli je izabrao tišinu.
U reviji je napisao pismo svom prethodniku Cristóbalu Balenciagi – ne kao omaž, već kao dijalog između vremena. Publika je prepoznala taj gest. Nakon godina radikalnosti, Balenciaga je ponovo postala emocionalna.
Piccioli nije samo promenio estetiku kuće, već i ton: od ironije ka poeziji.
U momentu kada je Piccioli izašao na kraj piste, publika je ustala u ovacije. Ipak, on je rekao da je ostao u sebi tražeći “greške”, kako bi ih preispitao i unapredio svoj rad. Taj osećaj “postoji neprestana neizvesnost i mogućnost usavršavanja” karakterističan je za umetnike koji ne zadovoljavaju status quo.
U intervjuima, Piccioli je govorio o težini balansiranja između onoga što Balenciaga jeste i onoga što može postati – procesa koji se ne završava jednom kolekcijom, već traje.
Alessandro Michele je svoju novu Valentino kolekciju za proleće-leto 2026. posvetio svetlu. Onom koje tinja čak i kada ga ne primećujemo. Kolekcija simbolično nosi naziv „Fireflies“, inspirisana esejem italijanskog reditelja i pesnika Pier Paola Pasolinija o svicima – tim sitnim treperavim bićima koja su, po njemu, metafora nade u najmračnijim vremenima. Upravo ta ideja svetlosti koja se ne predaje bila je nit vodilja Micheleove vizije.
Revija je održana pod treperavim, stroboskopskim svetlima, koja su oponašala pokret svitaca u noći. Glas Pamele Anderson, koja je čitala show notes, dok su modeli izlazili u ritmu svetlosnih impulsa. „Moramo razoružati oči i ponovo probuditi pogled,“ čula se u pozadini rečenica koja je savršeno sažela ono što Michele pokušava da učini sa Valentino kućom: da vrati sposobnost gledanja srcem, a ne navikom.
Foto: valentino.com
Kolekcija je bila raskošna, ali ne razmetljiva; romantična, ali promišljena. U osamdeset izuzetnih izgleda Michele je uspostavio ravnotežu između meke elegancije i poetske ironije. Tkanine poput svile, tila, čipke i satena reflektovale su svetlost kao da su same deo performansa. Čipkaste bluze, haljine s perlama, satenske suknje i dugi mantili krojeni su u oštrijim linijama, što je unelo dozu ozbiljnosti u njegov poznati, maštoviti svet.
Paleta boja bila je poput spektra emocija: nežna lila i ružičasta mešale su se s tangerinom, senf žutom, kobalt plavom i limunastim tonovima.
Sve je pulsiralo kao podsećanje da i u tami postoji ritam života. Mašne su se provlačile kroz gotovo svaki izgled – na kragnama, ivicama haljina, čak i na cipelama – simbolizujući delikatnost koja nije slabost, već snagu u smirenosti.
Kako se revija odvijala, Michele je pojačavao intenzitet: od nežnih, gotovo eteričnih kombinacija, stiglo se do večernjih komada okićenih šljokicama, kristalima i zlatnim nitima.
Poseban akcenat bio je na nakitu, koji je postao samostalni narativ. Luster minđuše spuštale su se do ramena, leptir ogrlice obavijale su vrat i klizile niz leđa, a narukvice su izgledale poput fragmenata oklopa sa dragim kamenjem. Sve je delovalo kao pokretna skulptura svetla -oličenje ideje da lepota mora imati i težinu i lakoću.
Za razliku od njegovog perioda u Gucciju, gde je raskoš često imala element buke, Michele je u Valentina uneo tišinu. Ova kolekcija pokazuje kako on vidi brend danas: ne kao modnu instituciju koja demonstrira moć, već kao poetski prostor koji osvetljava osećanja. Valentino je za njega postao simbol svetla koje se ne predaje, estetike koja ne beži od ranjivosti. U svetu prepunom tame, Michele nudi modu kao podsvesnu nadu – treptaj koji traje samo trenutak, ali menja sve što dotakne.
Kad se pogleda celina ovih triju priča, jasno je da su one poveznice jedne nove paradigme: moda koja oseća.
Za čitaoce MiaMaya magazina koji tragaju za komadima sa dušom ovi momenti nisu samo modne headline priče. Oni su potvrda da kupovina više nije samo izbor siluete ili brenda, već izbor osećanja, saglasnosti i pripadnosti.
U vremenu kada svačiji Instagram feed traži instant uzbuđenje, ovi koraci podsećaju da istinsko ostaje u tišini, u neizgovorenom, u suzi na licu dizajnera koji je bio dovoljno hrabar da je pusti.
Moda ima moć da oblikuje kulturu, a retki su oni koji su uspeli da je trajno redefinišu. Jedan od njih je Azzedine Alaïa, vizionar čiji je rad spoj arhitekture, umetnosti i bezvremenske elegancije. Njegovo ime danas stoji rame uz rame sa najvećim francuskim modnim kućama, a komadi koje je kreirao odavno su prevazišli status odeće i postali prava umetnička dela.
Max Mara danas predstavlja sinonim za bezvremenski luksuz, sofisticiranost i vrhunsku krojačku tradiciju. Ali iza ovog italijanskog “modnog hrama” stoji fascinantna priča o vizionaru Achilleu Maramottiju i njegovoj porodici, koja je decenijama oblikovala modni pejzaž.
Priča o njoj je priča o hrabroj transformaciji od pop zvezde do luksuzne modne ikone čiji stil inspiriše generacije.
U modernom svetu mode, granice između „muškog” i „ženskog” garderobera sve više blede.